About, o meni ili mali intro

Rodjena sam u Beogradu. Imam 33 godine. Nevidjeni sam optimista i kad zapnem zapela sam. Vodolija (il neki Andrak) u meni mi ne da mira, te stalno hoću više i bolje. Vodim se parolom “Sky is not a limit, the mind is”, ili “Nebo nije granica, um jeste”. Potpuno sam sigurna da je ova parola apsolutno tačna i da kad nešto stvarno hoćemo to i možemo –  uz manje, više ili mnogo više truda.

Shodno tome, moj život je bio pun naglih zaokreta, hvala Bogu, za sad uvek na bolje, nadam se da će se trend nastaviti.

Naglo sam se udala, naglo sam promenila karijeru a naglo ću da promenim i mesto življenja. Isten engem úgy segéljen!

Ovo sa kvačicama je poslednje što sam izgovorila na zakletvi pri dodeli madjarskog državljanstva. Da, to je bio prvi korak, posle čvrste odluke da ovako ne može dalje. Sela sam i (na)učila madjarski jezik, zarad sticanja madjarskog državljanstva. Više o tome u nekom narednom članku.

2005. godine upisala sam fakultet za turistički i hotelijerski menadžment. Slučajno. Pre toga nisam znala šta ću. Uvek sam volela računare ali mi nije palo napamet da upišem neki tehnički fakultet, jer sam sa matematikom na Vi. Plašili su me njome, iako po mom skromnom mišljenju nema potrebe za toliko matematike da bi neko bio uspešan IT-jevac. Zapravo, još malo u istoriju kad odem, posle srednje arhitektonske škole upisala sam gradjevinu jer sam znala da ne želim da budem arhitekta u ovim uslovima. Položila sam prijemni, krenulo je dobro, sve do matematike II. Odustala sam. Ruku na srce, nisam bila nešto ni motivisana.

2007. godine upoznajem svog dragog, odmah smo se skontali i posle tri meseca venčali. Još uvek nisam zažalila, naprotiv.

2008. godine, divnog maja, rodio se moj prvi sin. To me nije omelo sa ispitima, sve ispite sam u roku dala. On je bio divna beba, tako da sam pored faksa čak išla i na privatne časove klavira kod moje tetke, profesorke u jednoj muzičkoj školi, i sve stizala. Malo sam diplomski rad odložila, za odprilike pola godine.

2009. godine sam se na kratko zaposlila u jednom hostelu. Iskustvo je bilo neprocenjivo, plata naravno nikakva i uslovi rada srednje žalosni. Treća smena mi nikako nije odgovarala, a morala sam da je radim. Nije bilo bezbedno pre svega, jer je dolazio i Kurta i Murta, a ja sama u hostelu. Ni fizički nisam izdržavala – Ja dodjem iz treće smene, Žmu ode na posao, a dete neće samo da se čuva. Imali smo divnog stanodavca, u jednoj kući na Košutnjaku. On je uživao da nam pričuva sina dok ja ne dodjem sa posla i još dva tri sata dok samo malo odspavam. Lucky us, lucky us!! Dala sam otkaz.

Preko veze sam našla posao promoterke. Plata je bila odlična u tom momentu, proizvod renomirane svetske kozmetičke kuće, da čovek bude ponosan kao predstavnik iste. Mnogo sam naučila ali mrzela sam taj posao. Mrzela!!! Bilo je toliko dosadno na momente da čovek poludi. Dosadu ne podnosim! Ali, kad je bilo posla dobro sam ga radila, usta moja hvalite me. Šalu na stranu, ne po mojim rečima, već po rečima menadžerke. Nisam se videla u tom poslu, iako sam ga radila dve godine, sa pauzama, tako da sam svakako tražila dalje.

2010. godine, u februaru, diplomirala sam.

2010. godine bolji posao nisam nalazila. Išla sam na razgovore po raznim hotelima, gde sam odbijala ponude koje se ne odbijaju, tipa : “Radite 6 dana u nedelji, po smenama (uključujući i treću), plata 18 000 dinara. Naravno, pošto je nama potreban rob, a i ima puno budala, prvo ćete raditi 3 meseca probno, pa ko osvoji (bukvalno tim rečima!) radno mesto, njega ćemo zaposliti.”

2010. godine, slučajno mi je iskočila reklama za jednu IT školu. “O, nema matematike, o program mi se svidja, o cena mi se ne svidja, moram da probam!”. Sela sam i razgovarala sa Žmuom, zaključili smo da para nemamo za to, ali da bi to bilo veoma korisno. U stvari, bili smo u teeeeškoj besparici, samo on je radio “za stalno”, za fenomenalnu platu od 300 eura. Zapravo kad smo se uzeli bila je 500 eura, bogato sam se udala! Kako je euro skakao a dinar slabio njegova plata je na kraju pala na 250 eura, u roku od dve godine. Stan smo plaćali 250 eura. I sa mojim povremenim poslovima, da nije bilo moje mame i moje tetke da nam uskaču u pomoć, ne znam šta bismo radili. Lucky us! Elem, prezentovavši ideju mojoj tetki, drugoj tetki, ne ovoj što nam je pomagala oko računa, oduševljena idejom, ponudila mi je da me kreditira. Mojoj sreći nikad kraja. Kredit još nisam vratila, ali hoću, obećavam. Dotična škola je imala dva programa koja me zanimaju. Javu u online varijanti i PHP programiranje u klasičnoj varijanti odlaska na predavanja. Nisam mogla da se odlučim koji ću. Malo sam u skladu sa svojom ličnošću bila halapljiva, te sam upisala oba, pa makar hleba ne jeli! Jedan je plaćala tetka, jedan smo mi otplaćivali, jedva ali jesmo. Povoljnost je bila ta što je moglo da se otplaćuje na rate, mnogo rata. Online kurs mi je odmah krenuo, i bilo mi je jako teško. Ništa nisam razumela, a online podrška je bila, mogu reći nikakva. Posustajala sam, zaostajala sam, razočarala sam se i u sebe i u njih.

2011. godine, zaposlila sam se, verovali ili ne, preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Van struke, ali je posao bio zanimljiv, kad je bilo posla. Nabavka, distribucija robe, organizacija transporta, u velikoj, dobro poznatoj firmi. Firmi koju je neko u našoj državi rešio da uništi i od giganta je napravio jedno veliko ništa. Firma je propala načisto iako je za tako nešto bilo potrebno mnoooogo truda. Srbija!

Krajem te iste 2011 krenula sam na predavanja iz PHP-a. U isto vreme ostala sam trudna sa ćerkom. Imala sam nesnosne mučnine i “nekoliko” predavanja sam bila primorana da preskočim. Nisam se dala, i čim sam udahnula vazduha nastavila sam redovno da idem na predavanja. Na leto 2012. godine, završila sam projekat, dobila diplomu i ćerku. Znanje osrednje, ali mogu reći da je to bila najbolja odluka u mom životu (jedna od). To je bila prekretnica, to je bio put kojim sam želela da idem.

2012. godine, dok sam bila na porodiljskom odsustvu, registrovala sam se na sajt za freelancer-e, tadašnji oDesk a sada Upwork. Još jedna dobra odluka. Krenula sam polako, sa smesnom cenom radnog sata, ali sa ciljem da steknem iskustvo. Naravno isplatilo se, i danas radim na istoj platformi sa vrlo dobrom satnicom i stalnim klijentima.

2013. godine, sa istekom porodiljskog bolovanja, dobila sam otkaz. Firma je propala, i ne samo ja nego više od 50% ljudi je dobilo otkaz ili otišlo, platu nisu primali.

Imala sam pravo da primam novac od biroa, tri meseca. Moje frilensovanje još uvek nije bilo na zadovoljavajućem finansijskom nivou, niti sam imala redovan priliv posla pa da sam mogla da se oslonim na to. Snadji se!

Opet sam naišla na pomoć prijatelja, kome sam nevidjeno zahvalna. Zaokret, zaista sasvim neočekivan. Uz njegovu pomoć ušla sam na srpsku IT scenu, veoma bitno za moj dalji napredak u oblasti informacionih tehnologija. Zaposlila sam se u jednoj od najvećih IT kuća u Srbiji. Radila sam kao tester i korisnička podrška za posebna softverska rešenja koja je ta kompanija nudila. Konačno, volela sam svoj posao iskreno, nije mi bilo teško ni da idem na posao, ni da radim. Zapravo, to sam jednom rekla i “Boss”-u, nisam ni imala osećaj da radim, već da se zavitlavam. Napredovala sam iz dana u dan, učila, razvijala se.

2014. godine, opet sam ostala trudna. Miks osećanja ali naravno radovala sam se trećoj sreći. Posao je takav da sam mogla da ga radim i od kuće, te sam to i iskoristila. Radila sam do pred porodjaj, taman smo završili neke projekte i mirne duše sam otišla na porodiljsko bolovanje. Odprilike u to vreme drugarica mi je ispričala o mogućnosti dobijanja madjarskog državljanstva. Krenule smo same da ga učimo, medjutim, brzo sam shvatila da od tog posla nema ništa. Batalila sam i ostavljala za neko kasnije.

2015. rodio se i on. Ne znam tačno šta se desilo i zašto, ali on je uneo toliko nove energije u moj život da sam imala osećaj preporoda. Sve mogu i sve hoću i delam, ne zadržavam se na planovima.

Dobila sam preporuku za najbolju profesorku madjarskog jezika i krenula. To je bio moj cilj za tu godinu. Savladati madjarski i napraviti put i nama i deci u nešto novo i bolje. Najbliži i oni malo dalji su se čudili, krstili, nisu verovali, pa i ja sama nisam bila sigurna da je to stvarno i moguće. Medjutim, kombinacija moje fokusiranosti, odlične profesorke i teškog truda donela je uspeh!

2016. septembra, postala sam madjarski državljanin, deca samnom. Ne mogu opisati taj osećaj slobode i neograničenih mogućnosti. To olakšanje da nisam zarobljena više u ovoj rupi, da moja deca imaju opcije i mogućnosti koje treba iskoristiti. Žalosno je reći “rupa” za svoju državu, ali nije majka koja te je rodila nego koja te je pazila. Ovde se samo otima, gazi i nema nikakvog reda. Sila se sprovodi nad malima i nemoćnima dok druga, “mračna” strana cveta. I sve se svodi na to koga znaš. Neću nikoga da znam da bih mogla da ostvarim osnovna prava na školovanje, lečenje i rad! Neću!

S obzirom da sam dosta godina provela na porodiljskom bolovanju, kad se sve skupi, iako je svaki moj dan bio ispunjen nekim novim znanjima i trudom da nešto novo naučim i vratim se na tržište rada, shvatila sam da mi treba još obrazovanja, zvaničnog. Internet mi nije bio dovoljan. Te sam iste 2016. godine upisala i master na katedri za softversko inženjerstvo. Gledala sam razne programe na raznim fakultetima i samo jedan je bio pisan tako kao da sam ga ja napisala. U smislu mojih želja i ambicija a ne mog nevidjenog znanja pa da mogu da pišem program 😀

Opsala, za upis mi treba poznavanje Jave. Krug se zatvara, stigla me je, htela ja ili ne. Htela sam, ali sam je se plašila. Medjutim korak po korak, celo leto sam vežbala i učila i uspela sam da upišem.

Preponosna, presrećna krenula sam u nove pobede. Cilj za ostatak 2016. i 2017. bio je samo završiti master. Bila sam medju malobrojnima koji prethodno nisu završili isti taj fakultet i koji su bili u ogromnoj prednosti jer su se oni nadogradjivali 10% a ja 90%. Ništa mi drugo nije bilo bitnije, radila sam redovno, išla na sva predavanja, skidala ispit po ispit i evo, u ovom trenutku ostao mi je samo master rad da završim. Podrška porodice i podrška profesora i asistenata, sa sjajne katedre za softversko inženjerstvo na FON-u mnogo mi je značila. Opet sam nevidjeno zahvalna!

Da, dok sam bila na porodiljskom, moje odeljenje se raspalo, “Boss” je otišao u inostranstvo, koleginica na bolje radno mesto u drugu firmu. U januaru 2017. mi ugovor nije produžen. Sa finansijske strane nisam se mnogo uzrujala, jer sam od frilensinga sad već vrlo pristojno zaradjivala a dobro mi je došlo da mogu da se posvetim studijama. Ali, moram reći da mi je bilo krivo sa ljudske strane što nisam dobila bilo kakvu ponudu za neko drugo radno mesto u tako velikoj firmi. Neskromno ću reći da se smatram kvalitetnim radnikom i kvalitetnim materijalom od koga može puno da se dobije. Prebolela sam brzo, jer znam da me čeka nešto mnogo bolje i da se sve dešava sa razlogom.

To bi bila “ukratko” retrospektiva mog dosadašnjeg profesionalnog i životnog razvoja, koju će neko možda naći dosadnom,  a nekog, makar jednog, će motivisati. Smatrala sam da je značajno zapisati i predstaviti odakle krećem u pohod na Evropu ili bolje reći bolji život, pa možda i van Evrope! Cilj za 2017/2018 godinu.

 

“Sky is not the limit, the mind is”

 

 

 

 

.

You may also like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.