Školovanje u Beču – osnovna škola

U duhu početka nove školske godine, vreme je da se malo osvrnem na promene koje su nas zadesile krajem prošle.

Radi podsetnika, nešto o školstvu i našim dogodovštinama sam pisala ovde  a evo ga i zaključak.

Četiri nedelje pred kraj školske godine, dobijam informaciju od učiteljice starijeg, da je donešena neka uredba, da deca koja ne budu ocenjena iz nemačkog ne mogu da idu u sledeći razred. Do donošenja te odluke, deca su imala dve godine pravo da budu potpuno neocenjena i da normalno idu iz razreda u razred. Od tog momenta do zadnjeg pismenog zadatka iz nemačkog je ostalo tačno dve nedelje. Ja sam pošizela na više nivoa.

Prvo – za tu uredbu je znala još od oktobra, nije je spomenula. Mi, od momenta kad smo shvatili krajem decembra (vidi ovde peripetije), da ona neće da ga oceni iz nemačkog i da od gimnazije nema ništa, smo se opustili sa njegovim nemačkim i pustili da ide nekim laganijim tempom. Da bi sada, dve nedelje pred kraj saznali da ona moooora da ga oceni inače ne može da predje u drugu školu, tj niže razrede srednje.

Drugo – gde sada da nadjem profesora koji će tako da ga spremi, da on prodje vrlo težak (po rečima učiteljice) pismeni zadatak. Zadatak je izgledao ovako: Ona im pročita priču, dugačku priču, a oni svojim rečima moraju da je prepičaju, u najmanje 120, 150 reči, koristeći odredjena gramatička vremena. Onaj profesor sa kojim je on radio celu godinu, je bio dobar u smislu približavanja jezika detetu koji je potpuni početnik, ali nažalost kada je bilo u pitanju priprema za školske zadatke, potpuno je “fejlovao”, što bi rekao moj najstariji. Sreća nam se osmehnula, te smo preko prijatelja našli divnu profesorku, koja je uspela za dve nedelje da ga izvežba za zadatak.

Treće – u školi u kojoj treba da nastavi školovanje, održan je sastanak, gde je direktorka potvrdila da neka deca nažalost neće preći, jer su ostali neocenjeni iz nemačkog. Pao mi je mrak na oči, pošto je to bilo nekoliko dana pre njegovog pismenog zadatka i osvešćena sam da se to zaista dogadja i da nije retka pojava! Ali mi ništa nije bilo jasno, kako su neka deca već imala taj neki MIKA test, a nama to niko nije pomenuo, već samo da treba da radimo pismeni. Zaključak ću da vam kažem posle poslednje tačke.

Četvrto – dete se vraća iz škole tog dana i plače zato što je dobio petaka (tj našu jedinicu) i ubedjen da mora da ponavlja razred. Ja takodje sa njim. Baš mi je bilo teško zbog njega, bio je ogroman stres u vezi tog zadatka, stvarno se potrudio, odradio zadatak vrlo korektno (po rečima profesorke, ne mojim) i učiteljica ga ne nagradi četvorkom (našom dvojkom) za trud. Odem kod direktorke, sa sve kopijom zadatka. Pitam je jel ovo stvarno nije za četvorku (našu dvojku), ona čita pa kao: “Nije loše, ali eto to je bio veoma težak zadatak”. Ja kažem: “Ali on sad mora da ponavlja razred zbog ovoga”, a ona me gleda…kaže “Ne mora”. “Kako, bre, sad ne mora, kad je učiteljica rekla da mooora da ga oceni”. Pa, kaže ona meni: “Oceniće ga za kompletan trud, domaće, i ostale zavrzlame”. Ma, ja u potpunoj konfuziji, ne dam da me zezaju više, sa oproštenjem, kažem “Jel ste vi siiiiigurni?” Kaže ona meni, “Pa treba da proverite sa učiteljicom, ali koliko znam, on će proći razred”. Kaže još, “Evo sad ću da odem do učiteljice”. Ode, i kad se vratila, kamen mi je pao sa srca. Noćna mora je gotova, definitivno ide dalje.

Zaključak: Neka deca su polagala taj MIKA test, jer je to novi zvanični način da proceniš napredak deteta u nemačkom jeziku. Nama nisu spominjali taj MIKA test, zato što je učiteljica očigledno znala da će da ga oceni za ukupan trud, ali je prećutala kad me je plašila tim pismenim zadatkom. Iz kog razloga- ne znam, niti sam potpuno sigurna da sam sve to oko MIKA testa dobro razumela, ko hoće nek googla 🙂 Svakako sam bila sva u znakovima pitanja te poslednje četiri nedelje.

Što se tiče malecke, ona je prošla dalje bez problema. Doduše znam takodje prvake koji su ponavljali,. Jedno dete jer je stvarno došla maltene krajem školske godine a drugo dete je išlo celu godinu, čak i pre toga malo u vrtić, ali nešto nije štimalo.

Uskoro ćemo imati priliku da vidimo kako funkcionišu razredi niže srednje škole. Kao što sam pomenula, mi smo upisali DLP (Dual language program), te će neke predmete slušati i na engleskom. To je definitivno ono što je on želeo, pošto engleski jako voli i moram reći odlično ga koristi! Kao i kod nas, od petog razreda menja profesora od predmeta do predmeta.

Pored toga što je DLP, ova škola je i celodnevna. To znači da nekim danima ima časove ceo dan, sa pauzom za ručak izmedju. Sve bi to bilo uredu da ta pauza ne košta 10 eura po danu. 5 za ishranu, 5 za čuvanje, i ne možeš da uzmeš samo čuvanje već mora u paketu. Što opet znači da ako nećeš paket, dete mora u pauzi da napusti školu i da se vrati kad krenu popodnevni časovi. To sve traje oko sat vremena, pa je problem što nema smisla ni da ode do kuće pa da se vrati za tako kratko vreme. Dobra stvar je što ne moramo da uzmemo paket za svaki dan, već možemo da biramo koliko god dana želimo u nedelji. Ali računica za 5 dana x 4 nedelje x 10 eur = 200 eurića. Po meni, malo mnogo! Čisto radi uporedjivanja, vrtić košta 65 eura (doručak, ručak, užina), popodnevni boravak (min 4 sata, ručak i užina) gradski košta 200 eur a privatni 300 (mi smo nažalost imali samo opciju privatnog).  U poredjenju sa tim, sat vremena “čuvanja” odrasle dece sa ručkom je skupo.

Ready… set… gooooo!

 

You may also like

2 Comments

  1. Zdravo,

    Hvala mnogo na svakom tekstu koji si napisala, bas nam znaci kod stvari koje prolazimo. Mi smo juce krenuli u vrtic 🙂

    Pozdrav,

    Miroslav

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.