Upis deteta u školu u Beču

Ovaj post sam ostala dužna još odavno. Ali, stvarno se trudim da ne prilazim kompijuteru van radnog vremena.

Školski sistem u Austriji je velika tema, i ne mogu reći da sam istim oduševljena, ali kotrljamo.

 

Upis u osnovnu školu:

Ako se sećate iz prethodnih postova, ćerka je prva došla kod mene, išla u vrtić pa pošla u školu. Njen upis sam možda donekle i opisala ali da ponovimo.

Dakle, iz vrtića smo dobili “uput” i potvrdu da je pohadjala predškolsko i samo smo zvali telefonom željenu školu i zakazali upis. Sa tom potvrdom iz vrtića, ecard i ne sećam se tačno šta sam još nosila (jer nije od krucijalne važnosti), otišle smo na zakazani termin, gde je direktorka škole obavila onaj test koji kod nas radi posebno pedagog. Dobila je paketić za prvake, sa nekim bojicama, bojankama, plastelinima i to je to.

Medjutim, kako smo se mi preselili i u željenoj školi nije bilo formirano bilingvalno odeljenje zbog čega smo i hteli tu školu, na kraju je pošla bez problema u drugu, nama najbližu školu.

Upis u tu drugu školu je zapravo izgledao drugačije. Otišla sam u inspektorat za naš bezirk, da vidim gde ima mesta da upišem i sina i ćerku.

Fina teta, na engleskom, pronašla nam je školu u kojoj ima mesta za oboje i stupila u kontakt sa direktorkom iz one druge škole gde je ćerka zapravo već bila upisana i mi smo se samo pojavili u septembru.

Što se tiče sina, koji je u Srbiji već bio 3. razred, a ovde po godinama pripada 4. razredu, inspektorka nam je savetovala da nastavi sa 3. razredom i ovde.

U osnovnoj školi postoji jedna “Važna sveska”, preko koje učitelj/ica održava kontakt sa roditeljima i informiše nas o svim bitnijim dogadjajima. To je stvarno sjajno. I ovde može da vam upadne bakzuz, polu-baksuz ili dobar pedagog…nema pravila. Mi imamo sreće sa ćerkinom učiteljicom ali sinovljeva spada u drugu kategoriju, polu-baksuza. Odnos je dosta hladniji i zvaničniji i nekako mnogo ozbiljniji nego što smo mi navikli, ali to je što je.

E sad…treći krug pakla počinje sa upisom u nižu srednju školu, što se dešava posle 4. razreda osnovne.

Upis u niži razred srednje škole i gimnazije

Kao što rekoh, posle 4. razreda osnovne škole, djaci menjaju školu i upisuju niže razrede srednje škole (Neu Mittel Schule, Wien Mittel Schule…) ili gimnazije. Niži razredi traju četiri godine pa onda škola opet može da se menja.

U Austriji, po meni, je školski sistem jako komplikovan i baš u tom periodu vrlo stresan i za roditelje i za decu. Zašto?

Zato što samo posle gimnazije deca polazu maturu direktno i direktno imaju pristup univerzitetima. Posle srednje škole, moraju da idu dodatnu godinu i polažu maturu pa tek onda imaju prolaz za fakultet. I naravno svi hoće decu da upišu u gimnaziju, gde se pravi ogromna frka.

Austrijanci, kao austrijanci, primetili su celu zbrku i sada pokušavaju da ublaže te razlike izmedju srednjih škola i gimnazija, te u nižim razredima posmatraju decu i razdvajaju ih po sposobnostima i odvajaju u posebne “AHS” razrede, odnosno razrede koji prate program gimnazija.

Kriterijum za direktan upis u gimnaziju:

  1. Ocena iz matematike (1.ili 2. što je jednako našoj 4. i 5.)
  2. Ocena iz nemačkog (takodje kec ili dvojka)
  3. Brat ili sestra koji već pohadjaju istu školu
  4. Blizina škole

Kriterijum za upis u srednje škole je isti, ali dete ne mora imati visoke ocene iz nemačkog i matematike, odnosno u našem slučaju može da bude i neocenjen.

Kako?

Već u oktobru, novembru postoje otvoreni dani i preliminarna prijava. Tada dobijete termin za februar na koji donosite potvrdu o ocenama sa polugodišta četvrtog razreda i još neku potvrdu koju dobijete u školi. Dakle drugo polugodište 4. razreda je potpuno nebitno…

Ako je škola na dobrom glasu, nebitno da li je gimnazija ili neka od srednjih školi, preporuka je da se vrlo rano prijavite na listu za termin za zvaničan upis.

Kada dobijete termin, to ne znači da ćete biti upisani, jer kao što sam rekla postoje gore navedeni kriterijumi, plus opšti utisak direktorke sa kojom razgovarate.

Naš slučaj:

Dete je još uvek ostalo neocenjeno iz nemačkog (dve godine imaju pravo da ga ne ocene i da napreduje iz razreda u razred), nažalost, a direktorka gimnazije nije imala razumevanja, te nas je savetovala da krene u neku drugu školu, jer bi mu bilo preteško da prati, pa za godinu dana da radi test, da vidi da li može da se upiše u gimnaziju.

Prvo sam bila vrlo uporna, zato što je baš ta gimnazija bilingvalna, te se jednako koristi engleski (koji njemu odlično ide i koji baš voli) i nemački, pritom nam je škola bukvalno ispred kuće. Pisala mailove, razgovarala sa učiteljicom, da mu da šansu da ga oceni iz nemačkog, ali sve to na kraju nije urodilo plodom a i ja sam shvatila da bi mu bezveze nabacila ogroman stres i rešila se da ga upišem u srednju školu.

Planirali smo da to bude srednja sportska škola, gde je prijemni test fizičkih sposobnosti bio pre upisnog termina, tj u januaru.

Došli smo na test, gde je bilo 50-tak dece, on jeste sportski tip, trenira Taekwondo 5 puta nedeljno i stvarno nismo očekivali da može da se desi da ne bude upisan. Ipak bili smo malo na iglicama, ispostavilo se sa razlogom. Javljaju nam da dete ne može biti upisano, kako kažu “velika navala” i eto drugi su bili bolji. Blago je reći da sam bila u šoku. Jedino što je moglo da škripi je test plivanja, za koji čak i na njihovom sajtu kažu da ukoliko se ne prodje, mora da se donese potvrda do nekog maja da je obavio obuku, ali izgleda nas je to koštalo upisa. Nije da ne zna da pliva, ali ne pliva sa nekom elegancijom.

Odmah sam im poslala e-mail, da vidim u čemu je bio problem i koji je bio ispod liste, medjutim na taj mail nikad nisam dobila odgovor. Baš sam se razočarala neprofesionalnošću i umorna od već drugog udarca, kad je upis u školu u pitanju, rešila da ne guram dalje. A nisam baš od onih koji lako odustaju, naročito kad su tako velike stvari u pitanju kao što je obrazovanje deteta. Medjutim, izabrala sam da tu bitku ne bijem.

Na kraju sam opet listala sve moguće opcije škola i izabrala jednu, u kojoj postoji “Dual language” program, englesko/nemački (nije baš isto kao i bilingvalni, ali sluša predmete i na engleskom i ima puno časova engleskog), ovde u blizini i zadovoljna sam izborom. Nismo još dobili zvaničnu potvrdu da je upisan, ali direktorka je rekla, da ako nas ne zove do 5.3 onda očekujemo pismo o potvrdi da smo primljeni. 5.3 je prošao, te se nadam da neće biti neprijatnih iznenadjenja.

Sve u svemu, bilo je jako stresno. On ima 2. iz matiša (našu 4.), s obzirom na uloženi trud i s obzirom da su ti tekstualni zadaci ipak na nemačkom, ocenom smo zadovoljni. Nemačkim se služi bez ikakvih problema, socijalni život mu se samim tim poboljšao, i dalje pohadja privatne časove sad 3 x nedeljno, ranije 5-7 puta.

E tako….sa malenom ne očekujem slične probleme, jer smatram da će do 4. razreda da cepa nemački kao maternji i voli da uči i vrlo je savesna. Bebca još ne mogu da procenim, nemački mu sigurno neće biti problem ovako, ali čudan je tip te ne mogu da procenim kako će mu škola ići. A mi, mi matori…dosta razumemo, meni su opet na poslu dozvolili da koristim min. 2 sata dnevno da učim nemački, žmu je krenuo sa sinovljevim profom da uči, ali sporo to ide i dosta kilavo. Činjenica je, mora se ozbiljno odlučiti, sesti i grejati stolica, ako želimo jezik da savladamo a da to ne bude “Ja Tarzan, ti Džejn”, što je naš trenutni nivo. Ja sam dosta gramatike savladala, skoro pa B1, ali nikako da progovorim a žmu pa suprotno, on brblja al gramatiku veze nema.

Generalno, u razgovoru sa drugim ljudima koji su ovde malo duže, školski sistem je nešto na šta se svi žale. Kao što rekoh, austrijanci su to primetili i čini mi se da se hvataju u koštac sa problemom, testiraju razne modele i žele da pronadju rešenje.

Kao zaključak, posle punih godinu dana i nekoliko meseci, samo ću reći, ne nismo se pokajali ni jednog jedinog momenta. Ovde čovek može da napreduje, ima opcije, država brine o gradjanima, pravila su da se poštuju, prate dešavanja i pokušavaju da idu u korak i rešavaju probleme i uz sve probleme i dalje je Austrija milion svetlosnih godina od srpske privatne prćije nekoliko burazera i raznoraznih kumova.

p.s Svake godine u septembru, od države (ili grada, nisam sigurna), na račun vam legne 100eur po detetu, za nabavku školske opreme. Knjige i sveske su besplatne i ne kupuju se, već ih deca dobijaju u školi. 

Bis bald!

 

 

 

 

 

You may also like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.